Црвенкапа

Била једном једна слатка девојчица. Свидела се свима који су је видели, а највише њеној баки, која није знала шта даље да поклони детету. Једном јој је поклонила капу од црвеног сомота. Пошто јој је тако добро стајала и желела је да је носи све време, постала је позната као Црвенкапа.

Једног дана јој је мама рекла: „Дођи, Црвенкапа, ево ти корпа са парчетом колача и флашом вина, однеси је својој баки. Она је болесна и слаба и ово ће јој пријати. Лепо се понашај на путу и не напуштај стазу, иначе ћеш пасти и разбити корпу, па неће бити ништа за твоју болесну баку."

Црвенкапа је обећала да ће послушати своју маму. Бака је живела у шуми, пола сата од села. Када је Црвенкапа ушла у шуму, пришао јој је вук. Црвенкапа није знала да је то зла животиња, па га се није плашила.

“Добар дан ти желим, Црвенкапо”

“Хвала вуче”

“Где ћеш тако рано, Црвенкапо?”

“Идем код баке”

“А шта носиш у тој корпи?”

"Бака је болесна и слаба, а ја јој носим колач и вино. Јуче смо пекли, треба да јој дају снагу."

“А где ти бака, Црвенкапо?”

“Њена кућа је удаљена добрих четврт сата одавде у шуми, испод три велика храста. Тамо је жива ограда од лешника. Мора да знате то место”, рече Црвенкапа.

Вук је помислио у себи: "Ево укусног залогаја. Само, како да је ухватим?" Онда је рекао: „Слушај, Црвенкапо, јеси ли видела какво лепо цвеће цвета у шуми? Зашто не одеш да погледаш? Верујем да не можеш одавде да чујеш причице које тако лепо певају. Ходаш по стази којом иначе идеш у школу, али јеси ли ишла по шуми, тамо је тако лепо."

Црвенкапа је отворила очи и видела сунчеву светлост како се пробија кроз дрвеће и како је тло прекривено прелепим цвећем. Помислила је: “Ако баки однесе букет, биће јој веома драго. У сваком случају, још је рано, а ја ћу доћи кући на време”. И отрчала је у шуму тражећи цвеће. Сваки пут када би изабрала један, помислила би да мало даље види још лепши и трчала би за њим, идући све даље и даље у шуму. За то време вук отрча право до бакине куће и покуца на врата.

“Ко је то?”

“Црвенкапа. Носим ти колач и вино. Отвори ми врата.”

“Само притисни резу”, повикала је бака. — Преслаба сам да устанем.

Вук притисну резу и врата се отворише. Уђе унутра, оде право до бакиног кревета и поједе је. Затим узе њену одећу, обуче је и стави њену капу на главу. Уђе у њен кревет и навуче завесе.

Црвенкапа је трчала за цвећем и није кренула ка баки док није сакупила све што је могла да понесе. Када је стигла, открила је, на своје изненађење, да су врата отворена. Ушла је у ходник и све је изгледало толико чудно да је помислила: “О, Боже, зашто се ја толико бојим? Обично волим да идем код баке”. Затим је отишла до кревета и повукла завесе. Бака је лежала са капом навученом преко лица и изгледала је веома чудно.

“Бако, зашто су ти тако велике уши?”

“Да те боље чујем”

“Бако, зашто су ти тако велике очи?”

“Да те боље видим”

“Бако, зашто су ти руке тако велике?”

“Да те боље загрлим”

“Бако, зашто су ти тако велика уста?”

„Да те боље поједем!”

Вук скочи из кревета на Црвенкапу и поједе је. Чим је вук завршио овај укусни залогај, попео се назад у кревет, заспао и почео јако гласно да хрче.

Управо је туда пролазио ловац. Учинило му се чудним што бака тако гласно хрче, па је одлучио да провери. Ушао је унутра, а у кревету је лежао вук којег је тако дуго ловио. “Појео је баку, али можда могу да је спасем. Нећу га пуцати”, помисли ловац. Зато је узео маказе и расекао му стомак.

Пресекао је само мало, када је угледао Црвенкапу. Девојчица је искочила и повикала: "О, како сам се уплашила! Унутра је било тако мрачно!", а онда је изашла и бака.

Црвенкапа је донела велико тешко камење, напунили су њиме вуков стомак, а када се пробудио и покушао да побегне, камење је било толико тешко да је пао мртав.

Сво троје су били срећни, ловац, бака и Црвенкапа. Ловац је узео вучју кожу. Бака је појела колач и попила вино које је донела Црвенкапа, а мала Црвенкапа је помислила у себи: „Док сам жива, никад нећу напустити стазу”

Следећа прича: Девојчица са шибицама